Make your own free website on Tripod.com

NIN, 6. april 2000. 

pise:Dragan Bujosevic 

Ko je ubio Slavka Curuviju 

Sestog aprila 1999. gledali smo Dnevnik RTS-a, u kome je Slavko optuzen da se 
zalagao za bombardovanje. Zabrinuli smo se. Ali, pola sata posle Dnevnika 
javila se jedna novinarka, sa informacijom da ju je kontaktirao Aleksandar 
Vucic, ministar za informisanje, i rekao joj da poruci Slavku da je to bila 
greska, da se vise nece ponoviti. Sutradan, kad je izisao tekst u "Politici 
Ekspres", zapala sam u strepnju koju je potencirao svako s kim bismo se sreli 
na ulici: "Slusaj, ovo je poziv na linc - bezi!" Slavko je to odbio. Da, bio 
je svestan situacije, ali, kazem, ne zelite da mislite da se od ljudi mogu 
praviti dugmad. Nije imao razloge da veruje da bi neko mogao da ga ubije. 

To kaznjavanje je imalo brz ritam: sve je bilo zavrseno za sest meseci. Na 
njegovom pocetku nasao se Aleksandar Vucic, ministar informisanja Srbije. 
Resenjem Ministarstva sa njegovim potpisom od 14. oktobra 1998. godine 
zabranjeno je izlazenje "Dnevnog telegrafa" i "Danasa" . Na njegovom kraju 
bila je ruka nepoznatog ubice koji je izresetao Slavka Curuviju, prosle 
godine na Uskrs, 11. aprila, dok su NATO bombe padale ne praveci nikakvu 
razliku izmedju onih koji glasaju za Milosevica, Draskovica, Seselja, 
Djindjica, profesorku Markovic, Kostunicu. 

Njima se, bas, zurilo. Nekoliko dana posle zabrane "Dnevnog telegrafa", 
Milorad Radevic, budni, "nista nas ne sme iznenaditi" gradjanin, uz to 
predsednik Patriotskog saveza Beograda, ustao je u cik zore kako bi 22. 
oktobra 1998. godine vec u 7 i 15 ujutro iskoristio blagodeti dva dana starog 
Zakona o informisanju i dostavio prijavu zbog "rusenja ustavnog poretka" 
protiv novina "Evropljanin", njihovog vlasnika Slavka Curuvije, glavnog 
urednika - Dragana Bujosevica i direktora Ivana Tadica. Mirko Djordjevic, 
koga je Vlada Srbije rasporedila na radni zadatak sudije za prekrsaje, uspeo 
je da vec u devet ujutro zahtev za pokretanje postupka stigne do sekretarice 
Slavka Curuvije. Djordjevic ce ostati upamcen po jednoj izjavi i jednoj 
presudi. Izjava: "Ovde pise, na naslovnoj strani 'Evropljanina' da je broj 
objavljen 19. oktobra, dakle pre stupanja na snagu Zakona o informisanju." 
Presuda: zbog rusenja ustavnog poretka, kaznjavaju se "Evropljanin" - 800 000 
dinara, Slavko Curuvija - 800 000 dinara, Dragan Bujosevic - 400 000 dinara, 
Ivan Tadic - 400 000 dinara. Zbir, preko 400 000 maraka. Tako je pocelo 
unistavanje medija u Srbiji: drakonska kazna koju niko ne moze da plati i 
koja automatski treba da dovede do gasenja novina, a kod ostalih da proizvede 
apsolutnu autocenzuru. Za vlast idealno resenje i predivan propagandni 
slogan: presuda je po Zakonu (jasno je da je neustavan, ali ko to zna), nije 
rec o zabrani novina, dakle - stampa je slobodna. 

Dan-dva posle presude sedim sa prijateljima na Sajmu knjiga na standu Matice 
srpske. Pojavljuje se tuzilac Milorad Radevic. Presrecem ga pitanjem 
"Milorade, ko ti je naredio da nas tuzis?". Radevic me tapse po ramenu (!) i 
kaze "Sve je u redu, je l' da." Odgovaram: "Osim sto si mi oduzeo 33 godine 
zivota koliko cu morati da placam kaznu, sve je u redu; nego, reci ko ti je 
naredio da nas tuzis." Uporan je i Milorad: "Nemam nista protiv da pisete sta 
god hocete o politicarima, ali ne moze protiv drzave." Kazem: 

"Milorade, niko drzavu nije dirao, mozda neke politicare jeste, ali nije 
bitno, nego ko ti je naredio da nas tuzis?". Pobeze Milorad! 

Pobegli su i mediji od prve primene nakaznog Zakona posle jednog do dva 
teksta/priloga. Trpen - spasen, mislili su jedni; ako ne talasamo, ostavice 
nas na miru. Sta hoce, to je kazna u krugu porodice, i sam je Curuvija 
isticao svoje dobre veze sa vlascu, tvrdio da se cesto srece sa Mirom 
Markovic - pravdali su drugi svoje cutanje o prvoj "smrtnoj presudi" novinama 
(mediju). 

Tacno, Curuvija je govorio o svojim vezama sa vlascu, ali je i temperamentno 
prepricao "Vremenu" i "M magazinu" razgovor sa profesorkom, ne secam se vise 
da li 20. ili 21. oktobra 1998. godine. Kada se sa tog razgovora vratio u 
redakciju, pitao sam ga da li je bilo tako grozno koliko on grozno izgleda. 
"Jos gore", odgovorio je i ubio moju dalju radoznalost. 

Kao sto nije krio svoju vezu, Curuvija nije krio ni svoj raskid sa vlascu. 
Ali, nije tajio ni ubedjenost u svoju medijsku nadarenost. Bio je beskrajno 
ponosan sto je bio prvi privatni izdavac dnevnih novina koje su donosile i te 
kakav profit i koje su u tadasnje novinarstvo unele dramaticnu novost: 
proizvodile su vesti, dok su se ostali uglavnom bavili izvestavanjem sa 
skupova i konferencija za novinare i ponavljanjem vec znanih komentara. 
(Sasvim je tacno da je "Dnevni telegraf" zelju da bude poseban placao ponekad 
srljanjem u netacnost i jeftinu senzaciju, ali to je bilo manje zlo od dobra 
koje je doneo prodrmavsi usnulo novinarstvo.) Jednako gord Curuvija je bio i 
na "Evropljanin", nedeljnik koji nije docekao priliku da izlazi sedmicno. 
Curuviji je bilo vazno da, praveci "Evropljanin", ucini novi pomak i u 
dizajnu i u novinarskoj filozofiji jednog nedeljnika: nema prepricavanja 
dnevnih novina, radija i televizije, nema pukog dnevnika sedam dana uz koju 
recenicu komentara; ima istrazivanja, analiza, predvidjanja dovoljno 
kvalitetnih da se "Evropljanin" cuva kao dokument vremena. (Naravno da se u 
tome nije uvek uspevalo.) 

Mozda sam i suvise pojednostavljivao stvari kada sam govorio da je Curuvija 
"Dnevnim telegrafom" hteo da zaradi novac, a "Evropljaninom" da sebi stekne 
slavu (napravi spomenik) u novinarstvu. Njima se to nije dopalo. Kaznjavanje 
se nastavilo. Bratislava-Buba Morina tuzi "Dnevni telegraf" zato sto je 
objavio oglas "Otpora", 9. novembra 1998. godine. Sudija Vesna 
Dabetic-Trogrlic nalazi da je Morina u pravu. 

Kazna: 1,2 miliona dinara. Milovan Bojic mesec dana kasnije tuzi, a sudija 
Dobrivoje Glavonjic kaznjava "Dnevni telegraf" (izdaje se u Crnoj Gori) sa 
450.000 dinara zbog "povredjene casti i ugleda Bojica". Zbog istog teksta, po 
tuzbi istog Bojica, sudija Krsto Bobot osudjuje Slavka Curuviju i novinare 
Zorana Lukovica i Srdjana Jankovica na pet meseci zatvora. 

Necemo stampati novine dok traje rat, rekao je Curuvija kada je NATO poceo da 
nas zasipa bombama. Izgledalo je da ce to biti i kraj kaznjavanja. Greska. 
Miroslav Markovic u "Ekspres Politici" objavljuje tekst "Curuvija docekao 
bombe", u kome tvrdi da je upravo vlasnik "Dnevnog telegrafa" i 
"Evropljanina" trazio od NATO da nas bombarduje. Notorna laz, a u ratnim 
uslovima i poziv na linc, bez obzira na pobude i namere pisca teksta. 

Dan kasnije, u neprijatnom razgovoru o nacinima ocuvanja dve redakcije koje 
ne rade, Curuvija kaze: "Dok sam ja ziv, bice zivi 'Dnevni telegraf' i 
'Evropljanin'." Slutnja? Na Uskrs 1999. godine, sest meseci posle prve 
zabrane izlazenja "Dnevnog telegrafa", Slavko Curuvija je ubijen. Ako je 
kaznjavanje "Evropljanina" moglo da se shvati kao pokazna vezba za mogucu 
primenu Zakona o informisanju, ubistvo Curuvije je bez oklevanja moglo da se 
protumaci kao upozorenje sta se moze dogoditi novinarima dok ratujemo protiv 
jedinog vojnog saveza na planeti Zemlji. 

Kaznu znamo. Ne znamo sta je bio zlocin. Ne znamo ko je ubio Slavka Curuviju. 
Mozda i zato sto suvise cutimo o tome. Jova Curuvija javno je pitao sta je sa 
istragom o ubistvu njegovog brata Slavka. Zasto ne bi i novinari, jedan po 
jedan, dan za danom isto pitanje - Ko je ubio Slavka Curuviju - ispisali i 
poslali Tamo Gde Treba. Toliko smo pismeni.