Make your own free website on Tripod.com

Ko je ovaj čovek?

Momčilo Krajišnik

(Čelični nervi)

Početak - rođen je 20. januara 1945. u selu Zabrđe nadomak Sarajeva. Matična opština prvo se zvala Novo Sarajevo, potom Novi grad i, na kraju, Railovac. Momčilova porodica doselila se iz Krajine i zato uzela prezime Krajišnik. Svi u familiji, otac, majka i brat, bili su na prvoj liniji fronta.

Detinjstvo - mali Momčilo maštao je o velikim stvarima. Razmišljao je kako bi lepo bilo da je "sve ovo Srbija".

Nacionalnost - Srbin. Voli da kaže da niko ne može biti veći Srbin od njega.

Verska opredeljenost - pravoslavac, slavi Sv. Stefana, (kao osvedočeni pravoslavac ubeđivao je Momira Bulatovića pre sedam godina u Ženevi da što pre treba da se krsti. Prisutni Milošević tad mu je mnogo zamerio, a na naknadna laskanja mu odgovorio: "Ćuti, Momo, nisam ti ja Alija").

Obrazovanje - školovao se u Sarajevu. Tu je završio i ekonomiju, a kasnije i magistrirao (mnogo godina kasnije o ratnim profiterima je javno ćutao, a nezvanično, smatrao ih pionirima tržišne privrede u RS).

Karijera - počeo je kao ekonomista u "Energobanci" u okviru "Energoinvesta" (1968). Ubrzo postaje potpredsednik Poslovodnog odbora "Tvornice termo aparata"-TAT (1975). Početkom osamdesetih ova firma je, zahvaljujući proizvodnji delova za ruske nuklearke, bila finansijski izuzetno jaka u ondašnjoj BiH. Novca je bilo kao pleve, radilo se i po zakonu i mimo njega. Tako je Krajišnik s ove funkcije dospeo u zatvor zbog, kako je rečeno, malverzacija i mahinacija kojima je Radovanu Karadžiću i sebi izgradio kuće. Obojica su osuđeni na po devet meseci zatvora (krajem 1984. i početkom 1985).

Kasnije im je izrečena oslobađajuća presuda, a Krajišnik se nerado seća ovog dela karijere, uz komentar: "Zatvor je najveće poniženje koje čovek može da doživi". Obojica su svoje zatvorske dane u doba Bosne Branka Mikulića doživeli kao režimsko razračunavanje s njima. Posle 26 godina rada u "Energoinvestu", s višestranačjem ulazi u politiku. Napreduje brzinom munje; postaje predsednik parlamenta BiH 1990, a dve godine kasnije i predsednik Skupštine RS. Sećaju ga se kao lukavog, upornog, majstora da držeći se procedure i poslovnika završi posao "za svoju stranu", ili prolongiranjem u beskonačnost obesmisli ono što nije dobro za njegovu partiju.

Zbog izraženog osećaja "sve što je srpsko nije mi strano" dospeva i na listu "Top lista nadrealista", kao čovek koji kaže "ko je za neka digne tri prsta".

Tokom rata doživljava niz porodičnih tragedija, suprugu Milanku izgubio je prilikom prvog bombardovanja (geler je ranio u nogu, iskrvarila je na putu do bolnice). Iste noći izgubio je kuma koji je automobilom naleteo na minu. Ostaje i bez snahe, brata od strica, još jednog kuma...

Po okončanju ratnih akcija postaje najbeskompromisniji mirnodopski borac. U silnim pregovaračkim turama dobija nadimak "Mister No" jer ga, i pre nego što mu prevedu predlog, odbije. Novinari ga opisuju kao čoveka koji je "sahranio" Vens-Ovenov plan. Kažu da je umeo da kaže "ne", a "da" je rekao samo Dejtonskom sporazumu i to posle jedne noći kad je, priveden, proveo u Dobanovcima. Ipak, potpis u Dejtonu za njega ne znači ništa: "Delegacija RS mape je videla tek pet minuta pre završetka ceremonije".

Od tada je Miloševiću umeo da kaže samo "da", a ova svojevrsna nelogičnost može se objasniti i njegovim priznanjem da "voli da stvari ne objasni do kraja". Nije verovao da će Milošević posle tri godine rata priznati Bosnu i Hrvatsku a, kad se to dogodilo, izjavio je da mu ništa nije jasno, ali da se Srbi na Miloševića ne ljute. Iako ne priznaje Bosnu, postaje predstavnik RS u Predsedništvu BiH (1996).

Nekad bliski saborci i prijatelji, Biljana Plavšić i Krajišnik, počeli su da se svađaju ne štedeći jedno drugo. Druga iz zatvorskih i ratnih dana, "najomraženijeg Srbina s onu stranu Drine", Radovana Karadžića, uporno brani: "Ja, Aleksa Buha, Biljana Plavšić i Ričard Holbruk odlučili smo da se diskretno povuče u izolaciju. Duboko verujem da je nevin, nikad ne bih podržao čoveka koji je ratni zločinac jer onaj ko je to činio, mora da izađe pred lice pravde". Pre tri godine procurelo je da je i njegovo ime na tajnoj haškoj optužnici, te da će biti primenjena samo u slučaju krajnje nužde.

Lično je sugerisao predsedavajućim u nekad aktuelnoj Kontak-grupi da se Haški tribunal pretvori u trajnu ili privremenu komisiju za prikupljanje dokaza, nadgledanje i ekspertsku pomoć nacionalnim i etničkim pravosuđima kako bi se sačuvao njegov ugled, a okončao mučni lov na ljude.

Stranački angažman - nije bio član SK, iako ima nešto "staljinističko" u izgledu, odnosno obrve "a la Brežnjev" (jedan je od retkih direktora Bosanaca koji nije imao knjižicu tad obavezujuće partije). Član SDS-a je od osnivanja. Hroničari su zabeležili da su prvi propagandni plakati SDS-a štampani u dve boje, na ćirilici, kako bi podsećali na "šajkaču". Član je Crkvene opštine. Priznao je da bi voleo da nikad nije ušao u politiku "jer čoveku uzima dušu".

Zanimljivosti - za sebe kaže da je ponosan, logičan, "da se ne boji nikog do Boga". Drugi tvrde da je hladan kao špricer, nesalomiv, uporan, tvrdokoran. Patrijarhalan i religiozan. Javna je tajna da se u slobodno vreme bavi stočarstvom i zemljoradnjom. Vezan je za porodicu, ima ćerku Milicu i sinove Miloša i Njegoša (posle smrti supruge plaćao je ženu da im kuva i pere). Velika slabost mu je brat, takođe ekonomista.

Protivnici su lansirali priču da je zavodnik kalibra Kazanove, da ima vanbračno dete, što je oštro demantovao. Svedoci se sećaju da nije gubio živce ni u dramatičnijim situacijama. Čak ni kad su ga nedavno optužili za ubistvo Srđana Kneževića, načelnika Centra za javnu bezbednost Srpskog Sarajeva, nije poludeo, već to demantovao: "Srđana sam voleo kao junaka Romanije, poklonio sam mu pištolj u znak zahvalnosti".

Nije se iznervirao ni kad su ga napadali što je razgovarao s Ravnogorcima i najavio rehabilitaciju četnika, a što mu je donelo veliki minus u "određenim" krugovima u Tolstojevoj. Kao odličan pokeraš primio je i priče o velikom bogatstvu, silnim kućama i vilama diljem SRJ, kao i tvrdnje da su prilikom bombardovanja Sarajeva srpske granate zaobilazile elitna naselja na Koševskom brdu, Ciglane, naročito Breka, jer su Karadžić i on to čuvali za sebe - kad se vrate. Sve optužbe primao je smireno, često objašnjavajući: "Čovek je grešno biće".

Zorica Vulić