Početak - rođen je 23. oktobra 1939. godine u Nikšiću. Otac Vojislav bio je sudski činovnik, majka Jelena (devojačko Kukolj) domaćica.

Detinjstvo - kako se i s kim igrao mali Paja, nije obelodanjeno.

Nacionalnost - Srbin

Verska opredeljenost - pravoslavac

Obrazovanje - osnovnu školu završio je u Nikšiću, gimnaziju u Obrenovcu, maturirao je 1958. godine. U Beogradu je studirao na Arhitektonskom fakultetu, diplomirao je 1968. godine. "Projektovanje sam učio kod pokojnog Milana Zlokovića, a punih sedam godina, iako mi nije bilo obavezno, slušao sam predavanja iz teorije savremene arhitekture kod pokojnog Nikole Dobrovića. Urbanizam sam vežbao i diplomirao kod Bogdana Bogdanovića". Trenutno je docent na katedri za projektovanje na Arhitektonskom fakultetu.

Karijera - počeo je kao projektant u Novom Bečeju jer je, kako ističe, želeo da radi, a ne sedi. Ubrzo postaje šef Odseka u stambeno-komunalnom preduzeću. Prelazi u Zavod za urbanizam u Zrenjaninu. Posle izvesnog perioda vraća se u grad iz studentskih dana i sledećih 18 godina radi u Zavodu za izgradnju u Beogradu, danas poznatiju Direkciju za izgradnju i rekonstrukciju. Iz Direkcije je izašao kao vodeći projektant i dobitnik Oktobarske nagrade za arhitekturu (1984). Svedoci se sećaju da su u matičnoj kući prestali da mu daju zadatke jer su nagrade uvek "stizale" u njegove ruke. "Polovina kolega nije mi se uopšte javljala, kao da sam kriv što sam pobeđivao na konkursima...

Navikli smo jedni drugima da smetamo, a da se na nagradama lako uspavamo", objasnio je Krunić koji je dobio više od 40 nagrada na domaćim i stranim takmičenjima iz arhitekture i urbanizma. Projektovao je više od 45 građevina, od Galerije slika "Jovan Popović" u Opovu, Spomen-parka u Kraljevu, Doma omladine u Melencima, Komandno-operativnog centra MUP-a u Beogradu, hrama Hrista Spasa u Prištini (koji su nedavno minirali Šiptari), do Prihvatilišta za strance u Padinskoj Skeli i poslovnog objekta u Knez Mihailovoj 30 u Beogradu. Aktiviranjem u političkim vodama više se bavi raspodelom stambenog i poslovnog prostora, i 1997. postaje predsednik gradske vlade. Ostaće upamćen i kao jedan od najstrožih funkcionera pred kojim su se, na sednicama gradske vlade, podjednako tresli podređeni, bilo da su iz njegovog SPO-a ili DS-a.

Stranački angažman - nema podataka da li je bio član SK. Sad je član Srpskog pokreta obnove.

Zanimljivosti - ostavlja utisak iskrenog i čestitog čoveka mada neki, poput kapetana Dragana, smatraju da ga je "fotelja" promenila. "Družili smo se kad je bio u vlažnom podrumu, imao je vremena za prijatelje. Sad nema, 63 puta sam se najavljivao, ali nije našao vremena za mene i probleme Fonda", objasnio je kapetan Dragan. Na Krunićev nedostatak vremena nedavno se požalio i Čedomir Ždrnja, čelnik novobeogradske opštine, rekavši da kod Krunića ne može ni na kafu. Drugi ga se, pak, sećaju kao najgrlatijeg zagovornika smene Zorana Đinđića s funkcije gradonačelnika. "Zbog odgovornosti pred ovim gradom koga ne mogu predstavljati šarlatani i zato što je g. Đinđić u zgradu Skupštine uselio marketinške agencije koje mu isključivo savetuju ličnu promociju, paradiranje, slikanje i davanje obećanja bez pokrića", objasnio je svoju umešanost u silazak s vlasti koalicionih partnera u Beogradu.

Kad se sam našao u sličnoj, doduše, niže rangiranoj poziciji (predsednika gradske vlade), obećao je: "Nova vlast radiće u interesu naroda i o svom radu vas obaveštavati svakih 15 dana". Tempo raportiranja, na žalost, odredila je NATO agresija, pa se g. Krunić u javnosti pojavljivao i češće od planiranog. Kako se uspešni arhitekta snalazi u planiranju gradskog života i budžeta otkrio je sam: "Lokalna uprava u Beogradu više i ne postoji. Da mogu, ovi iz Republike i vazduh bi nam uzeli". Kad je u pitanju "uzimala-davala" priča, dugo je kolala verzija (prvi o tome pisao "Nedeljni telegraf") prema kojoj je Krunić 1996. uspeo da za tri dana od Opštine Stari grad dobije stan, otkupi ga i proda, uz razliku koja nije za potcenjivanje. Ipak, činjenica je da je po dolasku na predsedničku funkciju obelodanio svoje imovinsko stanje: "Radim jedno potkrovlje i nadam se da ću uspeti da isplivam i završim ga . Imam i garsonjeru od 29 kvadrata, atelje u podrumu koji mi je prijatelj ustupio i u njemu sam živeo 12 godina. Imam sjajan "fiat-uno", vlasništvo mog sestrića koji je službeno odsutan i ja ga vozim. Imam i sjajnog irskog setera. Sinove, Vojislava i Dragoslava, ne pominjem jer to je jedna posebna vrsta bogatstva".

Zorica Vulić