Make your own free website on Tripod.com

VIKEND 29. april-2. maj 2000.


DRUSTVO


Reporter Danasa u kuci ujaka Zorana Djindjica u selu Kruskovo Polje kod
Samca


Ja se stidim Tomica
Kraj groba sina-jedinca: Savka i Risto Dusanic (NENAD STOJANOVIC)


"Djindjicev otac jeste Srbin, majka je Hrvatica. I to ne bi imalo
nikakve veze da nije odgajan od ustaskog oficira, ujaka, brata njegove majke
i zadojen najcrnjom mrznjom prema srpskom narodu i Jugoslaviji", izjavio je
u Sapcu, dan posle velikog opozicionog mitinga u Beogradu predsednik Narodne
skupstine Srbije Dragan Tomic.
Prvi je na ove reci reagovao SPO, zatrazivsi krivicno gonjenje Dragana
Tomica zbog rasizma, zatim je Vladan Batic izneo nove detalje o Tomicu,
rekavsi da se on iskupljuje pred svojim partijskim drugovima zbog neciste
krvi u porodici, jer mu je otac bio cetnicki oficir u Crnoj Gori a oba
strica su mu ubili komunisti.
Potom je i Zoran Djindjic odgovorio. Video-kasetu sa objasnjenjem o
poreklu njegove porodice emitovale su nezavisne TV stanice po Srbiji, samo
je to odbio da ucini Studio B. Bez objasnjenja. (Kao da je u toj redakciji
zabranjeno naruciti djus, zbog prvog slova)
Potom sledi medijska lavina. U utorak uvece, 24. aprila, produkcijska
kuca VIN, emituje prilog u trajanju od 3 minuta, u kojem se ujak Zorana
Djindjica, Risto Dusanic oglasava sa svojom kratkom pricom. Prilog je
emitovan na Studiju B i na jos trideset lokalnih stanica. (VIN najavljuje i
siru verziju, u trajanju od 8 minuta, u svom redovnom Magazinu.) Sutradan, u
Blicu i Danasu izlazi oglas na celoj strani. Risto Dusanic se obraca
direktno Draganu Tomicu, sa pitanjem da li se stidi. Potom, u cetvrtak, isti
oglas objavljuje i NIN.
Velika afera je pokrenuta. Neko laze. Visoki funkcioner SPS koji
isteruje vestice u liku zaboravljenih ustaskih oficira ili covek koji za
sebe u oglasu tvrdi da je borac Vojske Republike Srpske. Nije bilo druge
nego proveriti istinu na licu mesta.
Odlazim u selo Kruskovo Polje, opstina Samac, Republika Srpska. Selo se
nalazi u posavskoj ravnici. Fudbalski stadion, groblje i kafana, trougao
koji oznacava da smo se nasli u tipicno srpskom mestu. Ristina kuca je
sasvim na kraju jednog zemljanog sokaka. Sa svojom zenom Savkom posluje u
basti. Obradjuje imanje od tri hektara. "Zemlja ti je ovdje, plodna, al’
tvrda, teska pod plugom". Domacin nas posluzuje kruskovom rakijom, kao
kristal cistom, a domacica "nasom" kobasicom i sunkom.
Kada smo ga pitali o Draganu Tomicu, on iznosi Politiku, pokazuje naslov
"Opozicija izdala srpski narod, Djindjica odgajio ujak ustaski oficir", i za
trenutak se zaplace.
"Za koga ja sada zivim, samo za ono unuce, musko je, eno ga na
rekreativnoj na Tari, to je sve sto mi je ostalo od zivota".
Pocinje da prica o svom sinu jedincu, Milanu, rodjenom 1968.
"Poginuo je 1992. u akciji kod Orasja, kao borac Republike Srpske. Ubile
su ga ustase. Ima ovdje u selu kuca iz kojih su sinovi otisli za Srbiju.
Govorio sam mu, da ne ostanem sam, sine, vidis kakvo je vrijeme. Rat je, da
ti odes u Srbiju, imas gde otici, skloni se sa porodicom. Nece, ni da cuje.
Sta bi mi reklo selo, kako da se vratim medju narod. Probam preko majke,
racunam ona ce ga prelomiti. Pocne ona, isto, nece i nece. Sta cu onda, i ja
se mobilisem".
Vi ste bili zaposleni?
"Ja sam tapetar po struci. Radio sam u Samcu 35 godina kao radnik, u
fabriku udarila bomba, ostadoh bez posla. Penzionisao sam se. Sad zivim od
poljoprivrede i penzije. Dobijamo 120 maraka naknade za poginulog borca.
Nista drugo. Niko iz ove vlasti nije dosao da nas obidje, da pita kako smo.
Pravim sinu spomenik u Valjevu, treba u maju da ga postavimo. Sahranili smo
ga prvo u Milosevcu, jer nase selo nije imalo groblje. Sad je i ovdje
napravljeno groblje, urbanisticki. Prebacili smo Milana na nase groblje, ono
u Milosevcu je pretrpano i nabacano".
Sta mozete da kazete o optuzbi Dragana Tomica, predsednika Skupstine Srbije,
da ste Vi ustaski oficir?
"Ja se stidim Tomica da je dao takve glupe izjave da je moj sin i da sam
ja ustaski oficir. Nikada nisam bio ustasa, no sam Srbin od rodjenja. Nikada
nisam pripadao drugoj naciji, samo Srbin. Imao sam jednog jedinog sina, koji
je pao za slobodu srpskog naroda. Iznenadilo me od Tomica da tako govori a
da ne zna nijedno poreklo Dusanica ni Djindjica. Ja pripadam srpskoj
vojsci".
Kako bi Milan danas reagovao da je cuo ove optuzbe na Vas racun?
"Milan da je ziv i da je ovo cuo sigurno bi se nasao na sudu sa Draganom
Tomicem, da mu kaze da kleveta srpske borce i Srpsku Republiku. Mi
posedujemo puno rodbine u Novom Sadu, Subotici, Beogradu, sirom Srbije".
Savka Dusanic je u crnini, po obicaju, majka nikada ne skida crno posle
smrti sina jedinca. Pitamo je kako je ona primila Tomiceve optuzbe.
"Vredjaju nas u mojim mukama. Neka nas puste da zivimo kako mozemo. Ne
daj boze nikome ono sto je nas snaslo. Kako ga dusa ne boli. Mogu ja reci,
neka i njima tako bude, ali neka su deca svacija ziva i zdrava, al ponosna
sam sa svojim sinom, zna njega sva opstina i sav narod. Imala sam pravog
sina i pravog mladica, pravo djete. Poginuo je za svoj srpski narod i za
svoju obitelj. Tomicu bih porucila da me ne vrijedja i da ne vrijedja kosti
moga sina u grobu. Mi od devetog kolena nemamo nikakve veze sa Hrvatima,
pravi smo Srbi otkada smo postali. A njima ako nesto smeta Djindjic nisam ja
kriva, ni moj sin, ni moj muz, da nas napada u ovoj teskoj patnji".
Groblje je u blizini kuce. Ispartano je i na njemu je svega nekoliko
krstova. Na Milanovom grobu sveze cvece. Risto i Savka Dusanic pale
vostanice. Placu.
"U svakom ratu neko od Dusanica pogine od ustasa, kaze Risto, i pali
cigaretu, vek. U proslom mi je poginula sestra kao partizanka, poginuo mi je
cica i rodjena tetka. Ucestvovao mi je i brat u partizanima. On je preziveo
Drugi svetski rat. Mi smo morali u izbeglistvo, tada sam imao 5 godina, ja
sam ’37. godiste".
Pitamo gospodju Savku, sta bi ona, odavde, sa groba svoga sina, porucila
narodu u Srbiji.
"Treba da se promjeni u Srbiji, da vlast ne misli samo na svoj profit i
svoj zivot. Kako zive porodice kojima su izginula djeca! Nek se okrenu malo
i ovoj bjedi. Pa nek malo pogledaju kako bjeda zivi. Kako se pati, kako
misle privoleti narod. Oni kazu da je moje djete ustasa, a ono poginulo
braneci svoj prag od ustasa. Ja sam se razboljela kad je Srbija
bombardovana, to je moj narod. Kad su metili granicu na Drini, tu je mene
dusa boljela. Mi smo jedan narod i trebamo skupa da zivimo. Da nas niko ne
rastavlja i da nas niko tako ne naziva. To je sramota, cudim se, ljudi tako
skolovani i na takvim funkcijama a bave se tim pricama. Nek dodje gospodin
Tomic i nek trazi nase povelje s bilo koje strane. Recite mu da ga ja
pozdravljam i nek dodju gospoda da vide kako ja zivim.
A on ne zna sta ce od bjesa, ima sve moguce, pa mora nekog vrijedjat",
porucuje Savka Dusanic, majka poginulog borca Republike Srpske Milana
Dusanica.
Potom smo se vratili do kuce. Bio je suncan dan. Sedeli smo jos dugo za
stolom ispod kruske.


Nenad Stefanovic